Šta ako ne bude vremena da svojim roditeljima kažem koliko mi je stalo do njih, i da sam im zahvalan za sve što su učinili za mene? Šta ako pobedim svoje muke, i pristanem na roditeljsku ljubav koja nekad izuzetno nervira, nekad je ograničavajuća, a često podrazumevana? Ko mi je bliži, stranac iz komšiluka ili sestra? Kako da se pozdravim sa onim a koji će sigurno otići, uskoro, a da to nije samo iz straha od gubitka? Ima li mesta za radost kad se ostari? I zašto smrt nije najgora stvar koja može da zadesi čoveka?
Ovo su samo neka od pitanja koja smo sebi postavljal i radeći na ovom komadu, preispitujući sopstveno nezadovoljstvo onim što zovemo običan život, i tragajući za konkretnim ljudima koji pokušavaju da žive punim plućima.
Menja ti se pod stare dane je zahtevan i gotovo nemoguć zadatak. Svi ti danas kažu da ne možeš da menjaš druge, već samo sebe. I kad kreneš to da činiš, a svet, pa i tvoji najbliž i ostanu jednako čudni, tromi i zapleteni u sopstvene mreže – pitaš se čemu uopšte ta promena. Naš se glavni junak strašno buni protiv starosti, ali je i zloupotrebljava da sebi olakša. On živi sa ženom koje više nema, voli decu koju ni ne poznaje, pravi od sebe žrtvu svaki put kad ga se pozove na odgovornost i strašno pati jer misli da ga svi poštuju – a niko stvar no ne voli.