Putijući kroz svet Miloša Crnjanskog i iznova posećujući njegova dela, nesvesno sam počeo da osluškujem muziku jezika, njegovu fluidnost, slikovitost i treperavost. Na tom putovanju sam shvatio da se svi ti slapovi rečenica, stihova, slika i boja slivaju u jednu nerukotvorenu simfoniju. Pitanje koje sam pred sobom postavio bilo je „koliko je od onoga što je bio životni put pisca utkano u tu simfoniju i koliko je celokupno to sazvučje predodređeno između ostalog i njegovom sudbinom“. Sudbina ratnika, sudbina ljubavnika i sudbina izgnanika, sve mi se više čine kao tri noseća stuba ovog srebrnog luka Miloša Crnjanskog. Od Čarnojevića, preko Hiperboreje, pa sve do londonskih godina omeđen je drum kojim je lutao Crnjanski, ponesavši sa sobom ono ushićeno, zaneseno, setno i melanholično. Onaj njegov luk se uznosi nad nama, toliko velelepno, pa kao da osećamo da postaje oreol sudbine celokupnog našeg naroda. Ta tri stuba su postala tri čina predstave „Simfonija Crnjanski“. Zavet za dalji život „Simfonije“ je sud vremena i publike. Oni će svojim prisustvom ugrađivati nove stubove i lukove i izgrađivati novi most između velikana srpske literature i nas.